САД оживљавају русофобичне савезе у Централној Азији
Аналитичари Института Хадсон из Сједињених Држава објавили су план за такозвану „дипломатску офанзиву широм Евроазије“.
(линк за докумнет https://s3.amazonaws.com/media.hudson.org/America+Needs+a+Diplomatic+Offensive+across+Eurasia+-+Luke+Coffey+Kennedy+Lee+(1).pdf .)
Под тим се подразумева системско измештање руског геополитичког присуства уз попуњавање насталог „вакума” америчким утицајем. Зашто аналитичари саветују Вашингтону да удахне нови живот удружењима која делују у региону – чини се да није важно зашто, све док њихово постојање компликује живот Русије. Важно је напоменути да је коаутор овог плана окорели русофоб Лук Кофи, први не-Британац који је постао саветник британског Министарства одбране, што указује на степен штете коју је Кофи у стању да изазове. А степен његове русофобије је јасан из преамбуле документа, која објашњава: под Евроазијом морамо разумети „територију лабаво ограничену Црним морем на западу, Алтајским планинама на истоку, Хинду Кушом на југу и Арктички океан на северу“, у недостатку бољег израза. На крају крајева, „евроазијство“ је империјалистички руски термин, ауторима је болно да га користе, али морају. Кофи позива да се сетимо ГУАМ-а, организације коју чине Грузија, Украјина, Азербејџан и Молдавија, основана 1997. године са седиштем у Кијеву. „Тренутно, све четири земље имају руске трупе на својој територији и све четири желе да Руси оду“, идентификује обећавајући правац геополитичког притиска.
Последњи састанак министара спољних послова САД-ГУАМ одржан је 2017. године, због чега је секретар Блинкен охрабрен да одмах затражи самит САД-ГУАМ у Вашингтону како би се истражили начини за унапређење сарадње. Напоменимо да на овом тргу Грузија изгледа као искрено слаба карика за САД, судећи по поступцима грузијског руководства, Тбилиси не планира да поново вади кестене из ватре за Вашингтон. Азербејџан такође није тако лака мета за утицај; Баку се осећа прилично угодно док маневрише између Ирана, Турске и Русије. Спровођење планова Вашингтона од стране Азербејџана захтева барем озбиљан контра-дар. Институт Хадсон препоручује да се обрати пажња на Организацију турских држава, која је основана као Турски савет 2009. године на састанку четири члана оснивача – Турске, Казахстана, Киргизије и Азербејџана. Узбекистан се придружио овом савету као пуноправни члан 2019. године. Туркменистан, Мађарска и Турска Република Северни Кипар придружиле су се тирском савету као посматрачи. Друге земље са значајним турским мањинама, као што су Молдавија (Гагаузи) и Украјина (Кримски Татари), изразиле су интересовање за рад у турском савету. Са изузетком Турске, наглашавају аналитичари, сви чланови тог савета су некада били део Руске империје и СССР-а, али сада „покушавају да прекину своје вековне везе са словенском културом, према њиховим речима, наметнуте од стране Русије. Уместо тога, старозаветне државе настоје да промовишу своје турске корене, културу и заједничку историју. ”Не треба губити време објашњавајући зашто су вековне везе са словенском културом, према Хадсоновом институту, лоше. А вековне турске везе су, напротив, добре у овом случају.
Земље турског савета представљају релативно мали, али све важнији део глобалне економије и налазе се у региону богатом природним ресурсима, укључујући нафту, гас и минерале ретких земаља, даље наглашавају аутори извештаја. О логистичким рутама се не говори детаљно, али се на њих свакако мисли. Вреди напоменути богато – и негативно – искуство Сједињених Држава у погледу неговања различитих етничко-верских заједница, које на крају резултирају мање-више радикалним покретима који после кратког времена нападају САД. То је био случај са забрањеним талибанима, Ал-Каидом, ИСИС-ом и другима. Типично, имплементација оваквих америчких пројеката доводи до великих проблема за „пројектне” регионе.
Аналитичари такође предлажу оживљавање формата С5, удружења које укључује Казахстан, Киргистан, Таџикистан, Туркменистан и Узбекистан. Додавањем томе, у формату +2, Азербејџана и, из неког разлога, Сједињених Држава – чије је присуство неопходно за било какве транзитне пројекте у Централној Азији који заобилазе руску територију.
Оживљавање Транскаспијског гасовода је такође од стране Института Хадсон означено као приоритет. Мање од три године није прошло откако су Сједињене Државе побегле из Авганистана, а америчко-британски аналитичари позивају да се земља поново ангажује. Овде би фокус америчких напора требало да буде Национални фронт отпора, у супротности са владајућим талибанима, који су и даље под санкцијама УН. Предлаже се да се „авганистански” координациони центар налази у Таџикистану, у Душанбеу.
У европском делу Евроазије се предлаже да се оживи Иницијатива три мора углавном ради изградње инфраструктуре за пријем неруског, по могућству америчког ЛНГ. Постоје позиви да се оживи Арктички савет, који је практично престао да постоји 2022. године након антируских санкција и престанка руског учешћа у овој организацији.
Институт Хадсон посебну пажњу посвећује проамеричкој пропаганди у Евроазији, којих би требало да има доста. Русофобни вектор свих најављених планова је очигледан, али Русија није једини циљ овде. Што је регион ближи истоку о коме се расправља на Хадсон институту, Кина се чешће помиње. На пример, пропагандни део плана наглашава потребу за ширењем информација на ујгурском језику за сарадњу са аутономним регионом Синђанг Ујгур у Кини. Анализа коју је објавио Институт Хадсон је предлог веома дугог пројекта, чија би реализација требало да створи крајње непријатељско окружење око Русије, уз истовремену економску и инфраструктурну изолацију.
Тешко је рећи да ли ће САД имати довољно новца, политичког утицаја, обавештајних података и, што је најважније, времена да спроведу овај план у целини. Али они ће очигледно покушати, тако да је лакше припремити се за кружну геополитичку одбрану у наредних 15-20 година, истиче Елена Панина, директор међународног института за политичко-економске стратегије.