Из мог угла
Баш у оно доба живота, кад сам рекао да ме ништа не може изненадити, порекао сам себе. Седим испред монитора и онако напрасно, изнебуха, прелиставајући вести, сазнајем да се институција којој сам посветио део свог живота налази се на мети новинарског пера који прождрљиво гута живот не једном човеку него многим људима који раде у тој институцији, не размишљајући да етика новинара мора да буде императив, а не тираж, гледаност и слично.
Увек сам знао да се приватни универзитети налазе на некаквим црним листама, сагласан сам, многи оправдано, али то не може да буде генерализовано за све. Не пристајем на генерализацију.
Гледам у неверици име човека којег поштујем и ценим, са којим сам сарађивао и сарађујем, за којег знам како размишља и колико се труди да квалитетом унапреди школовање будућих академскиг грађана и научних радника, професор доктор Зоран Калинић. Оптужбе су тешке. Верујем, правда је Божија и да ће се све добро завршити. Из свег срца и душе му дајем подршку да истраје у овој борби.
Међутим, то није ни почетак онога што у мени изазива и неверицу и жељу да се борим. Пажњу су ми привукли опскурни ликови који покушавају да ван своје надлежности узму правду у своје руке, засеку у месо да крвари зарад политичких поена које ће добити након извршења погубљења кредибилитета таргетиране особе.
Да су моји преци падали у очај не би ни мене било. Зато, не падам у очај него улазим у борбу својим пером, на страни правде. Слободно можете да ме зовете маштарем, занесењаком, човеком из неког другог доба, како год, али се изгледа овом нисам привикао. Увек сам са поносом истицао да сам син једног народа малог бројем али великог срцем, знањем и надасве душом. Народа који је изродио небројене умове који ће остати упамћени у историји светске науке, Михаила Пупина, Теслу, Милутина Миланковића, народа великих војсковођа Војводе Живојина Мишића, Војводе Радомира Путника. Народа великих поета, занесењака, опијених љубављу у жељи да свој полет искажу свету, Алексе Шантића, Бранка Радичевића, Петра Петровића Његоша, једне нежне душе, Десанке Максимовић, да не бројим на стотине је наших научника, уметника, ратника које не бих могао у тренутку да поменем а чија је слава и траг који остављају на наш ум и душу једнако велик као ове неколицине које побројах. Снагу наше епске поезије је хвалио ни мање ни више већ сам Гете.
Сплетом ових околности, у одбрани правде за проф. Калинића, упознајем са личношћу и делом министра Жељка Будимира који га је таргетирао у јавности и осудио пре него што је суд дао своју коначну реч. Можда би у другим околностима мој утисак о господину Будимиру био лепши, пријатнији, овако могу само да слутим из трага који свако од нас оставља о себи, из својег дела. Као научника, привукао ми је пажњу наслов текста Гордане Валчић на порталу НАШ СТАВ, под називом „МИНИСТАР ЖЕЉКО БУДИМИР У НАУЧНИМ РАДОВИМА УДАРА ПО ДОДИКОВОЈ ПОЛИТИЧКОЈ ПЛАТФОРМИ И ПО РУСИМА?!“
Ретко срећем у новинским садржајима квалитетно новинарско истраживање, анализу и то научног рада. Читајући текст госпође Валчић дознајем за “генијалне” мисли господина Будимира у његовим научним радовима и кренем, као сваки научник, да прелистам његове радове.
Нисам могао да верујем да на подручју на којем је остао и опстао наш српски народ, где нема ниједне душе која није изгубила некога у својој ужој породици у претходној деценији, постоји човек попут Жељка Будимира који је у свој научни рад изнео, најблаже речено, тешке оптужбе по српску и руску културу. Читам научни рад Жељка Будимира, „УКРАЈИНСКА КРИЗА И ЊЕНЕ ГЕОПОЛИТИЧКЕ ПОСЉЕДИЦЕ НА БАЛКАН“, уредно додељен DOI број 10.7251/POL1408119B, регуларни часопис, требало би да је прошао какав такав процес оцене квалитета научног рада. Ван моје је области науке па не могу да судим дубоко о научном квалитету, али није ме научни квалитет тако нежно „додирнуо“.
Сматрам да делимо многе ставове у односу на утицај положаја Русије и Србије, као и свих Срба како у матици тако и у расејању. Међутим, гледам у неверици, стоји дословце у осамнаестом реду тог рада: „Што се тиче српске интелигенције, ми смо давно изгубили стратешку мисао, али ми је жао кад видим да и руска интелигенција не полаже довољно на стратешку мисао“. Како је много тога стало у само нешто мало мање од тридесет речи, пар знакова интерпункције и толико увреда. До костију ме заболело то да је неко не само помножио са нулом већ и поделио са бесконачношћу знање и памет мог народа!
Стратегија је реч која описује научну дисциплину, она јесте била запостављена. Стратешка мисао је нешто друго! Дубоко у својој души мислим да нико од мојих предака, а надам се и од мојих наследника неће бауљати по овом свету као обезглављена кокошка, нису то радили моји прадедови, нити дедови, ни мој отац, а надам се да неће ни моја деца. Ми, Срби, смо народ који је својим постојањем доказао да смо имали оно што запад зове стратегијом јер да нисмо не би ни постојали. Ми смо рођени са осећајем стратегије, овде је сваки дан нашег постојања био овенчан нашом проценом „од куда ветар дува“. Стратешку мисао, како се сада то модерно каже, имали су и наши неписмени преци. Преживели смо нестанак државе. За разлику од западне цивилизације, огрезле у материјалним добрима и отимању истих по сваку цену, ми смо остали и опстали захваљујући својој духовној вертикали. Запад је своју жељу за освајањем туђих добара, или само садистичким одузимањем живота, увек паковао у лепе шарене папире. Сетите се наших старих, сетите се оног осећаја усправне кичме, чиста образа, говорили су тада да бркове носи образ. Опет гледам и разумем ја то да некад несвесно правимо грешке или у жељи да се додворимо некоме или у жељи да истакнемо своју величину, некада погрешним термином желимо да истакнемо неку чињеницу. Не каже се џаба пут до пакла поплочан је добрим намерама. Надам се да таква увреда како за нас, тако и за нашу браћу Русе, није била са злом намером. Брат је брат па и када је болестан. Души којој расте рак рана очаја и немоћи и трулеж жеље за неоствареним материјалним добрима, опростиће им то што у наше име раде нашој браћи. Не сипајте со на рану, боље је да нађемо лек!
Из мојих бројних одлазака и сарадње са нашом браћом из Русије и Белорусије, могу да тврдим да нас они много воле чак и више него што смо то заслужили. Зато ме боли етикетирање наше браће на Истоку, понижавање њиховог и нашег ума кроз Будимиров научни рад јер ћемо на тај начин, кроз призму таквог приступа, нашу браћу отерати, да ли због непажње или неискрености. Ово друго је смртни грех који није опростив, а упорно смо га понављали током своје новије историје опседнути светлом шарених стаклића.
У сваком случају, после свега прочитаног из пера господина Жељка Будимира, у његовом научном раду, осећај да браним дигнитет професора Калинића је још јачи знајући да професор Зоран Калинић ни у најгорем бунилу не би етикетирао нашу браћу на начин на који је то учинио господин Будимир.
Проф. др Ненад Сакан
