Не говоре народу шта је прави узрок инфлације?!

Имајући у виду да се капитализам сматра тако моћном продуктивном машином, поставља се питање зашто најмоћније капиталистичке земље данас пате од инфлације? Шта то говори о њиховом производном систему? Шта је, у ствари, узрок садашње инфлације у свету?

Већина људи сматра да инфлацију покреће само повећање потрошачких цена, међутим, те цене су последица а не узрок!

Инфлација је болест финансијског капитализма. У уџбеницима наводе да инфлација представља нарушавање равнотеже између новчане масе и масе роба у корист прве. Ако постоји вишак робе над новчаном масом, онда долази до дефлације. Наравно, ако дође до инфлације, најбољи начин за борбу против ње је да се успостави равнотежа између две врсте маса стварањем добара. Дефиниција инфлације, из уџбеника, је она у којој новац губи куповну моћ, девалвира и то се дешава услед штампања новца. Ово конвенционално гледиште, изразили су Милтон Фридман и Ана Шварц у књизи коју су написали још 1963. године, под називом Монетарна историја Сједињених Држава, 1867-1960.године у којој су тврдили да је инфлација, свуда, увек монетарни феномен. Што значи, према њиховом мишљењу, да је инфлација узрокована само тиме што Федералне резерве и друге централне банке убацују превише новца у систем. А ово се може поништити само ограничавањем понуде новца — подизањем каматних стопа, употребом других средстава као што је квантитативно затезање, како би се ограничила понуда новца. То је принцип Вашингтонског консензуса где се инфлација “лечи” компресијом новчане масе. Та компресија доводи само до крварења привреде у држави јер се “лечи” последица, а не узрок.

Основни недостатак оваквог погледа је тај што не разматра све немонетарне узроке инфлације.

Болест звана инфлација, у савременим демократијама, може да се излечи искључиво одстрањивањем вишевекторског узрока њеног настанка.

Прво, да детектујемо проблем, како функционише систем. Целокупан финансијски капитализам изграђен је од камата на кредите.  Сав савремени новац који улази у оптицај настаје у виду кредита. Емисија новца доводи до дугова. Укупна новчана маса једнака је износу издатих кредита. Укупан износ свих насталих дугова једнак је износу издатих кредита плус обрачунате камате. Односно, износ новчаних обавеза које су настале у привреди премашује новчану масу за износ камате. Новца хронично нема довољно да се покрију све новчане обавезе. Централна банка и комерцијалне банке које она контролише, да би избегли колапс, почињу да рефинансирају настале дугове давањем нових кредита. Ту почиње процес врзиног кола изградње дужничке пирамиде. Равнотежа између новчане масе и масе роба је поремећена у корист новчане масе. Тако долази до инфлаторног повећања цена. Међутим, раст дужничке пирамиде се не дешава у недоглед. Кредити за рефинансирање дуга престају да се издају када се исцрпе ресурси колатерала (акумулирано национално богатство у виду разних средстава које су лихвари спремни да прихвате као колатерал). Престанак изградње дужничке пирамиде генерише кризу. Долази до принудног успостављања равнотеже између новчане и робне масе. Последица је нагли пад цена робе, депресијација имовине и оно што се назива „дефлација“. Банкари користе овај тренутак да купују имовину у бесцење. Они постају не само „господари новца“, већ и „господари привреде“. А онда почиње нови циклус игре у корист банкара и тако у круг.

Друго, дуг који настаје повећањем цена некретнина проузрокован је субвенцијом Федералних резерви у САД у износу израженим у билионима долара банкама које тај новац користе за подршку ценама некретнина, а тиме и вредности хипотека које држе банке, ланчано расту и цене акција и обвезница. ФЕД је срце, “пумпа крв у крвотоку” који чине тзв. централне банке у свету. Следствено, инфлацију не надувава ни државни дуг, ни дефицит, него субвенција ФЕД-а банкама. Главни економски модели то не признају и упорно расправљају о последици, а не о узроку, чиме врше замену теза. Зато имамо на сцени цео један митолошки корпус економских аналитичара, финансијских лобиста против цене рада. Суштина финансијско-аналитичких лобиста тог митолошког корпуса инсистира да говори о инфлацији растућих потрошачких цена. То је једина врста инфлације о којој говоре и Федералне резерве. Није само повећање понуде новца узрок стварања инфлације. Шта крију?!

Не говоре о инфлацији као резултату монополског одређивања цена. Не говоре о инфлацији као резултату санкција појединим државама. Говоре о новцу у правцу да ако бисмо зауставили понуду новца, ако бисмо могли да зауставимо владу да троши толико новца на социјално осигурање и здравствену заштиту и другу потрошњу онда би све било идеално као из бајке.

Вектор који финансијски лобисти не посматрају јесте зависност између инфлације цена некретнина и имовине и инфлације потрошачких цена и како дуг и инфлација иду заједно.

Неолиберална финансијализација је десетковала производни капацитет. Циљ Федералних резерви је да одрже инфлацију цена некретнина јер је то финансијска кућа од карата на којој је сазидано богатство малог броја богатих људи, великих финансијских корпорација, појединаца.

Милтон Фридман је развио политику против рада током Другог светског рата када је радио за Министарство рата. Инфлација о којој je Милтон Фридман говориo су плате. Зато ММФ константно указује на нужност владама у свету да мора доћи до смањења плата, а знамо да плате нису расле ни близу колико трошкови живота, тако да то не може бити разлог. Очигледно је да Милтон Фридман и Ана Шварц уопште нису имали појма шта је новац. Они су заправо изнели велики фалсификат који доводи до збуњености људи већ више од пола века.

Већина људи о новцу мисли као о имовини: оно што имате у џепу. Сва новчана средства имају дуг на другој страни биланса стања. Сав новац је дуг. Валута у вашим џеповима је заправо, технички, дуг према вама. Сврха мејнстрим медија, који говоре о инфлацији, је да вас спречи да гледате како економија функционише, да вас спречи да гледате како корпорације подижу цене и да вас спречи да усмерите пажњу  на монополе и рат.

Свака хиперинфлација у историји је резултат покушаја плаћања иностраног дуга — то је бацање ваше валуте на девизна тржишта да бисте платили дугове деноминиране у другој валути.

Нико не каже: „Морамо да снизимо цене станова, или цене акција или обвезница да бисмо се изборили са инфлацијом?!

Када Федералне резерве штампају новац, он може да иде у једном од два правца. Може да уђе или у финансијски систем, где се гомила, где се користи за шпекулације, управо да би се подигле цене имовине или може ући у привреду, довести до продуктивних инвестиција, итд. — а то је оно што нико не ради.

Ако би капитализам функционисао како треба, а то је да стално обара цене ствари, капитализам би патио од дефлаторног окружења које би представљало ограничење за инвестиције! То не одговара богатим инеститорима.

Шта заиста узрокује инфлацију, и на страни потражње и на страни понуде?

Политика Федералних резерви и политика многих других централних банака у суштини је тврдња да је једини начин да се избори са инфлацијом високе каматне стопе. Ово је у суштини класни рат, у најмање два смисла. С једне стране, изазивање високог нивоа незапослености, обезвређивање радне снаге. Дакле, изазивањем рецесије повећањем каматних стопа, обезвређује се радна снага. С друге стране, повећањем каматних стопа, одржавањем високих цена имовине, чува се богатство богатих и то није последњи разлог зашто је у овом веку дошло до тако великог померања прихода од рада ка капиталу, а посебно на финансијски капитал. Зато гледамо да се неједнакост у друштву диже до опсцених нивоа.

Иронија је да инфлација цена имовине доводи до раста цена станова и дефлације прихода потрошача. Када имате инфлацију цена имовине, неки људи се богате и могу да приуште да плате веома надуване цене за разне робе и услуге у том смислу они могу да одрже инфлацију. Капиталиста улаже управо у оне врсте производње где цене расту. Када почну да повећавају производњу те робе, цене би нормално пале. Дакле, у било којој разумно продуктивној капиталистичкој економији, требало би да постоји одговор понуде и ако дође до инфлације, она би била привремена, била би у одређеним добрима и услугама.

Треће, постоји још један кључни разлог за инфлацију –  инфлација цена робе. Обе врсте примарних роба — пољопривредни производи, као и производи рударства — могу имати велика заостајања у производњи, тако да можете имати раст цена, али је потребно много времена пре него што додатна понуда може доћи на тржиште. У пољопривреди, јер се наравно мора сачекати следећа сезона за производњу те робе, или у случају рударства јер се мора уложити у рударство пре него што нове залихе дођу на тржиште.

Четврто, главна инфлација је на инфраструктурним услугама коју изазива приватизација онога што су некада биле услуге социјалне инфраструктуре. Читава динамика индустријског капитализма била је да се смање трошкови основних потреба, пензија, здравствене заштите, образовања, јер ако бисте могли да обезбедите ове основне потребе слободно или по субвенционисаним ценама, онда не бисте морали да подижете плате да би платили скупо образовање или скупу здравствену заштиту. Учинили бисте своју индустрију продуктивнијом јер сте смањили трошкове живота социјализујући трошкове образовања, медицине, транспорта, комуникација. Свака приватизација била је облик приватизације у којој су створени приватни монополи. Допринос приватних монопола расту цена дефинитивно је веома висок.

Цене монополизованих услуга су порасле не само због већег сервисирања дуга, већ због већих дивиденди, већих менаџерских плаћања. Ништа од овога се не би десило у претходним услугама јавног сектора. Дакле, имамо трансформацију организације индустрије као резултат приватизације која уграђује огромне финансијске трошкове за банке и финансијски сектор у одређивање цена роба и услуга. Читав спектар онога од чега се састоје цене се трансформише и надувава.

Мађарски економиста Јанош Корнај тврдио је да се социјализам може схватити као систем ограничења понуде, док капитализам треба схватити као систем ограничења потражње, што имплицира да у капитализму нема ограничења у понуди.

Финансијски капитализам се заснива на приходима од ренте: земљишна рента, монополска рента, рента природних ресурса и трошкови финансијског дуга. Дакле, када се говори о потражњи, уџбеници тврде: „Па, радници плаћају своје плате куповином роба и услуга“. То није тачно. Пре него што радник има новац да га потрош, мора да плати порез, доприносе, осигурање, ренте на кућу, кредит… Он добија приход након опорезивања.

Капитализам више није конкурентан. То је монополски капитализам и монополске фирме стварају цене! У суштини, не морају да реагују на растуће цене тако што ће снабдевати више. Они једноставно могу да реагују тако што ће задржати високе цене, што је оно што тренутно гледамо.

Неолиберализам није решио ово питање, већ је, напротив, увелико надувао финансијски сектор. Уместо да обнавља продуктивну динамику капитализма, заправо је ослободио вртлог финансијализације које нам доносе редовне финансијске кризе, које нам доносе све ове друге проблеме што доводи до слабљења продуктивне економије.

Неолиберализам је финансијско лобирање за финансијерски поглед на свет. То је поглед на свет са Волстрита. То је поглед централне банке на свет. То није поглед индустријалаца на свет, а свакако није ни поглед на свет надничара.

Разлог због којег је базна инфлација висока је продуктивна слабост. Ово је главни разлог који изазива инфлацију. Федералне резерве, док говоре о нивоима запослености и нивоима економске активности и тако даље, заправо су забринуте за задржавање инфлације цена имовине и неће успети да се носе са тим јер нису спремни да мењају облик капитала друштвено-економског система.

Федералне резерве су створене 1913.године да би узеле монетарну политику из руку владе. Идеја је била да се активности које је Трезор обављао – управљање економијом – пренесу на Волстрит и друге центре. Министру финансија није било дозвољено чак ни да буде члан Одбора федералних резерви!

Проблем је што људи гласају за политичаре, а не гласају за то ко ће бити у Одбору федералних резерви! То је сврха централних банака у свакој земљи. Централне банке су биле алтернатива социјализму. Требале су да спрече да се индустријски капитализам развије у социјализам, а да га модулирају у финансијски капитализам који уместо да буде продуктиван постао предаторски.

Цео овај процес пратио је мит о независним централним банкама. Оне су се понашале на начин који је само користио финансијском сектору који ништа не производи, који ствара профит без производње. Шта заправо “производи” финансијски сектор? Производи дуг. То је оно што доноси камату. Његов производ је дуг, иако је заиста анти-производ, то је једино оно што “производи”. Дуг је облик режијских трошкова. Дакле, финансијски сектор производи режијске трошкове, а ефекат је поларизација економије.

Oно што није у реду од стране политичара у држави је пласирање веровања  да ће економија буде боља тако што ће постати сиромашнија посредством смањења плата обичном човеку. То је доктрина коју Међународни монетарни фонд говори свим својим зајмопримцима,представницима влада, онима који зе задужују код ММФ-а. Они кажу, ако можете само да смањите социјалну потрошњу. смањите плате, бићете конкурентнији. Дакле, избавићемо вас из дуга како бисте могли да платите власницима обвезница у Сједињеним Државама и другим власницима доларских обвезница,  странцима који су вам позајмили новац, јер вас је Светска банка гурнула у зависност од “нације” кредитора. Можете да их платите тако што ћете бити сиромашнији.” Ово је апсурд! То је финансијска филозофија која гласи: мање плаћајте рад, оставите економски вишак власницима богатства, власницима новца, а пре свега власницима монопола на креирање кредита и стварање новца. То је оно што западни капитализам чини другачијим од кинеског система, где је централна банка Кине та која креира кредит, а не комерцијалне банке које на крају претварају сву ову ренту у камате и економске трошкове који су одговорни за већину повећања трошкова.

Борба против инфлације укључује удаљавање од финансијализације и стварање индустријско продуктивне фокусиране економије. Федералне резерве не желе и не могу то да ураде. Елите не желе да то раде, јер то укључује ниво финансијске регулације и регулације капитала, што га приближава ономе чега се плаше —неке врсте социјализма.

Федералне резерве не могу да промене финансијски систем. Банке не дају кредите да би створиле нова средства за производњу. Берза то може учинити, за почетни капитал. Банке позајмљују само средства која већ постоје, која могу одузети уколико дуг не може да се плати.

Финансијски систем је и даље у основи несолвентан. Одржава се у животу, то је систем зомби-банке, који држи зомби корпорације на површини све већим дугом који ће на крају морати да се отпише!

Једино решење је изван политике Федералних резерви. Морате имати и другачији финансијски систем.  Ово захтева деприватизацију.

Мистицизам независних централних банака, живот кроз својеврсну мистификацију улоге централне банке, а посебно Федералних резерви, мора да буде развејан.

У стварности, оно што је заиста одржало инфлацију на ниском нивоу у САД је у основи напад на рад! То је напад на земље Трећег света, посебно на њихову способност да се развијају, што смо имали прилику посебно да видимо 1980-их и 1990-их година.

Кључ за одржавање вредности новца земаља Првог света је да се развој земаља Трећег света задржи на ниском нивоу. Ако би земље Трећег света почеле да се развијају, оне би тражиле и куповале више робе коју су земље Првог света тако навикле да добијају у бесцење.

Ова инфлација имовине сада има вештачку подршку. Федералне резерве подржавају тржишта имовине. Ово је само један од знакова слабости које ће осудити долар на коначну пропаст.

Редакција