Друга “боксерска” рунда Kине са колективним западом

Почетком процеса озбиљне експлоатације Кине, средином 19. вијека процијењено је, да је укупна величина кинеске економије обухвата трећину цјелокупне свјетске економске производње. Погледом у историју, може се уочити да је 1949. године, када су кинески националисти успјели да се изборе за независност послије стотина година колонијализма, политичког мијешања и економске експлоатације, укупан кинески БДП чинио само 4 процента укупне свјетске економије.

У периоду између првог опијумског рата 1839. године и независности Кине, више од сто година касније, десетине милиона Кинеза су, као резултат директних ратова, каснијих побуна и глади. Такозвана боксерска побуна (1899.-1901.год.) била је један од многих очајничких покушаја кинеског народа, да поврати одређени степен независности и потврди номинални суверенитет над својом земљом. Исход је, међутим, био поражавајући, пошто је побуњенике, заједно са кинеском војском, сломила углавном западна алијанса, коју су сачињавале Сједињене Државе, Аустроугарска, Британија, Француска и други. Број мртвих је био катастрофалан, са умјереним процјенама преко 100.000 људи. Касније, још једном, Кина је била приморана да се држи истог курса као што је то чинила у два опијумска рата и многим другим приликама у прошлости. Независност Кине 1949.године није аутоматски сигнализирала повратак Кине њеној прошлој величини као глобалне, па чак ни азијске силе. Процес обнове је био дуг, скуп, а понекад чак и разарајући: покушаји и грешке, унутрашњи сукоби, културне револуције, периоди „великих скокова напред“, али понекад и велике стагнације.

Седам деценија касније, Кина је поново у центру глобалних послова.

Документ о стратегији националне безбједности САД за 2022.годину објављен 22. октобра  описује Кину као „јединог конкурента који има намјеру да преобликује међународни поредак, а све више стиче економску, дипломатску, војну и технолошку моћ да то учини“. Став САД није нимало изненађујући, јер Запад наставља да дефинише свој однос са Пекингом на основу колонијалног наслијеђа, оног који се протеже стотинама година уназад.

За Запад је поновни успон Кине проблематичан, не због њеног стања људских права које САД истиче у другим државама као императив, већ због њеног растућег удела у глобалној економији, који је 2021. године износио 18,56%! Ова економска моћ, заједно са растућом војном снагом, значи да ће Пекинг ускоро моћи да диктира политичке исходе у својој растућој сфери утицаја у пацифичком региону, али и широм свијета.

Годинама, западне силе су користиле питање стања људских права у да би обезбједиле моралну основу за мијешање у унутрашњу политику Кине. Наводно, бранити људска права и заговарати демократију су историјски били згодна западна оруђа, која су представљала номиналну етичку основу за интервенције. У кинеском контексту, Алијанса осам нација, која је сломила тзв. боксерску побуну у Кини, била је заснована на сличним принципима.

Шарада се наставља све до данас, а одбрана Тајвана и права Ујгура и других мањина стављају се на врх дневног реда САД и колективног Запада.

Колико год да су „људска права“ и „демократија“ наводно били  мотив за америчко-западну инвазију на Ирак 2003.године, разлика између Ирака, изоловане и ослабљене арапске земље на врхунцу америчке војне доминације на Блиском истоку и Кине, данас је огромна.

Ово последње представља окосницу глобалне економије. Њену војну моћ и растући геополитички значај САД ће тешко, ако је икако могуће, смањити.

Друга “боксерска” рунда између Кине и колективног Запада креће.