МЕДИЈСКА ЕСТРАДИЗАЦИЈА ПРАВОСУЂА И ТУЖИЛАШТВА?!

Безброј пута смо имали прилику да видимо у медијским садржајима да се пресумпција невиности осумњичених и оптужених не поштује од стране новинара, односно одговорних лица у правном лицу медијских организација, која дају дозволу да се такви садржаји објављују.

Различити су примери непоштовања устава, закона па и међународних конвенција, почев  од тога да се оптужбени акт прво појави у медијским садржајима и пре него што релевантне институције прочитају осумњиченом шта  му се ставља на терет, па до тога да се селективно неким осумњиченим лицима исписују само иницијали, док се други осумњичени провлаче невини кроз медијско блато пуним именом и презименом са циљем сваколике деградације осумњичених лица, а неретко и злоупотребом личнх фотографија за које медијске организације нису имале дозволу да их употребљавају, па до тога да се акцентују, позивају људи тзв. “титулари”, који су били чак и осуђени због кривичног дела, као “стручни консултанти”, да у медијском садржају коментаришу процес, оптужбу и унапред противправно проглашавају осумњичене кривим – иако таква лица уживају право пресумпције невиности до коначне пресуде суда, која, може да буде и ослобађајућа.

Као најеклантантији пример злоупотребе тзв. медијских слобода, може се рећи, да представља тзв. рециклитање “вести” којима се осумњичени или оптужени унапред осуђују у одређеним временским интервалима, чиме се врши противправни медијски притисак на тужилаштво и суд, стварајући атмосферу линча лицима чије се право на пресумпцију невиности не поштује. Зашто то раде одговорна лица у медијским организацијама кршећи основна људска права, пресумпцију невиности?

1. Искуство нам показује да се континуирани медијски напади на осумњичене и оптужене врше и унапред осуђују осумњичени и оптужени увек када недостаје чињенична и правна аргументација за основану сумњу или оптужбу.
2. Манипулације у медијским садржајима се заснивају на два стуба – когнитивној и афективној манипулацији. Неке од техника афективне манипулације свешћу јавности од стране медијских организација су ПОНАВЉАЊЕ и АРГУМЕНТ СТРАХА.
3. Понављање у медијским садржајима се води познатом изреком Хитлеровог пропагандисте Гебелса да “хиљаду пута поновљена лаж, пре или касније, постаје истина” чиме се врши притисак не само на јавност, аудиторијум тог медија, него и на вршиоце јавних овлашћења као што су тужиоци и судије, који читају или слушају те медијске садржаје. Тиме се врши противправна присила на носиоце јавних овлашћења. Рекламна индустрија је одавно уочила да је најбољи начин утицаја на публику ПОНАВЉАЊЕ, те се из тог разлога НАЈВИШЕ НОВЦА УЛАЖЕ У БРОЈ ПОНОВЉЕНЕ РЕКЛАМЕ. По том принципу функционише и тзв. рециклирање једне те исте вести у којој се невиним лицима унапред суди БЕЗ пресуде суда. Најчешће се таква врста манипулације у медијским садржајима врши ЗБОГ ПОЛИТИЧКЕ АКТИВНОСТИ осумњиченог лица која не одговара уређивачкој политици медијске организације, односно њеним финансијерима.
   
4. Аргумент страха, као једна од техника афективне манипулације, заснива се на упореби  емотивних речи, тзв. РЕЧИ ОКИДАЧА, за које се очекује да буду прихваћене само зато што долазе од неког ауторитета. На пример, медијске организације у ту сврху користе тзв. титуларе, професоре, докторе, тзв. стручњаке, разноразне експерте, неке невладине организације са упитним стучним лицима, од којих очекују одређене бенефите у будућности, попут донација. Неретко су ти тзв. титулари, експерти компромитоване личности које су већ имале проблем са кривичним процесом и неретко били осуђени или је тжилаштво, односно суд, „одсутао“ од њиховог предмета под чудним околностима које би злобници назвали политичка трговина.

То што су медијске организације укључене у поједине судске предмете, пратећи ток процеса било би за похвалу у смислу да прате и објективно и истинито, уз поштовање устава, закона и етичког кодекса обавештавају аудиторијум. Међутим,  та тзв. медијска укљученост се злоупотребљава тиме да ингеренције суда противправно узимају у своје руке новинари, односно одговорна лица у правном лицу медијске организације.

Неретко ингеренције суда, пресуђујући у медијским садржајима осумњиченом, нарочито у неком значајнијем кривичном предмету за јавност,  у своје руке узимају и тужиоци понесени удобношћу својих тапацираних фотеља сматрајући да им те фотеље доживотно припадају и да им нико никада неће судити за кривично дело злоупотребе службеног положаја прекорачења ограничења овлашћења, јер, ето, они ће својим „политичким егзибицијама“, естрадизацијом тужилаштва и правосуђа бити увек подобни за сваку политичку гарнитуру која би требала да их има у виду као послушне извршиоце.

Уместо да медисјке организације, чијим новинарима пуцају гласне жице од викања за људским правима, поштују основно људско право пресумпције невиности, уместо да тужилашто поштује домицилне и међународне правне норме, тежећи ка европским интеграцијама, на делу заправо имамо медијску естрадизацију тужилаштва и правосуђа уз кршење основних људских права.

Сваки озбиљан правник, који ужива углед у земљи и иностранству, тај углед није стицао тако што је поклекао и повлађивао манипулацијама медијских организација, него је свој углед градио поштујући правне норме, етички кодекс и постулате своје професије.

Хоће ли тужилаштво и правосуђе имати снаге да се одупре медијској естрадизацији и покаже снагу институција које поштују правне норме или „улична правила“ неких медијских шићарџија, остаје да видимо у будућности.

(Г.Б.В.)